Priča o dobrom čoveku

Ne znam kako da vam objasnim kako je to kada je neko dobar čovek.
Nije to čovek koji je činio velika dobra dela za koja su svi čuli.
Ne, ne on je jednostavno bio dobar ustvari bio je najbolji, a najteže je kada nas dobar čovek napusti.

On je bio dobar komšija, drug, kum, prijatelj.
Niko od njega ružnu reč nije mogao da čuje.
Bio je najbolji deda na svetu čitava 363 dana, jer toliko mu je život poklonio.
Nosao je, čuvao, mazio, pazio i spavao sa unukom kad je trebao. Igrao se satima, a čak je i
sačuvao jednu macu kod kuće kako bi ona mogla sa njom da se igra kada dodje.

Prodavačice u marketu su ga obožavale.
Društvo sa dijalize je od njega uvek dobijalo bar po bombonu, a sestre i doktori su ga favorizovali kao omiljenog pacijenta.

Eto tako je izgledao dobar čovek.

Bio je najbolji i najbrižniji muž kog sam ikada videla.
Nije on pamtio godišnjice, rodjendane i te bitne datume. Ali je prepoznavao umor i nervozu, strah i tugu i tražio je način da to ublaži.

I bio je najbolji otac svojoj ćerki i svom sinu.
Sinu je preneo sva znanja koja je stekao tokom života, a ćerka je bila njegova ljubimica.
Njih dvoje su bili leva i desna strana njegovog srca.

Mogu reći da je bio i najbolji otac meni. Moj je otišao prerano i dobila sam najbolju moguću zamenu. Da sam birala ne bih mogla bolje da izaberem.

Zauvek će mi nedostajati bananica koja me je uvek čekala na stolu, kao i ona naša zajednička kafa.

Nedostajaće mi zagrljaj i poljubac dobrodošlice.
Nedostajaće mi da budeš najbolji deda na svetu i našoj deci.

Nedostajaće.

Nadam se da gore negde pravite žurku, da ste se upoznali. Ubedjujete jedni druge kako su vaša deca divna i kako je još lepše što smo se našli.
Nadam se da čuvate jedni druge i da tati prepričavate sve Zvezdine utakmice koje je propustio.

I nadam se da vas troje zajedno čuvate nas i da ćemo se jednog dana zaista naći negde iza duge.