Prodala bih dane. Prodala bih noći. Prodala bih dugu. I cveće. I proleće. I maslačak. Prodala bih more. Eh, a znaš koliko volim more. Prodala bih šumu. I nebo. Svaku zvezdu bih prodala. Dala bih ruku. I oba oka. Svaku vlas kose na glavi. Ma prodala bih knjige. I stolicu na ljuljanje. I svaki par starki. Dala bih i sunce. I svaku reku koja teče. I na kraju, čak bih prodala i poslednju lalu na svetu. Za zagrljaj koji miriše na tebe. I ništa više.

Valjda porasteš kada shvatiš da ništa nije crno belo. I da, mnogo bi bilo lepo da je sve ili crno ili belo. I mnogo je bilo lepo dok te ta misao i uverenje drži. Ali nikada ne znamo koliko ljudi je tetu na šalteru nazivalo pogrdnim imenima, ne znamo da li koleginica kasni zato što se šminkala ili se šminkala da bi sakrila podočnjake od neprospavane i preplakane noći. Ne znamo da li je teti u marketu i ovog meseca odbijeno od plate zbog krađe za koju ona nije odgovorna, pa je zbog toga neraspoložena. Ta crno-bela boja je najlepša i kad se oblačimo, pardon najlakša. Treba se usuditi i…

I držiš je za ruku, uvek. Ako ne držiš ti nju, ona drži tebe, čak i kada niste zajedno. Moje obe ruke su zauzete jer ih imam dve. Dve sestre. Moja duša veća je za dva puta zbog njih, a moj osmeh glasniji kada sam sa njima. Svaka tajna skrivena je bolje od kodova nuklearnih bombi. Pomoć ne moram ni da tražim, znaju kada je potrebna. Posebno je i što sam najmlađa, pa me dodatno čuvaju (čitaj razmaze), a ja dodatno brinem za njih. Ponekad nam je dovoljan i samo pogled da se razumemo, uzdah da se osetimo, a zagrljaj da pokažemo šta osećamo. Oh, ne sumnjajte da tu nema…

„Milice hajde da igramo žmurke, hoćeš li?“ – znatiželjno sam upitala svoju veliku sestru, polagajući sve nade u to da će pristati. „To je igra za malu decu poput tebe, ja sam velika!“ – osetila sam suze kako mi naviru u očima i otrčala sam pravo u krevet, zaspavši u suzama. Osetim majčine ruke kako me miluju po kosi, ali oči su mi teške ne mogu da ih otvorim. „Jelena, Jelena, milo moje moli te majka probudi se.“ – otvorila sam oči i videla majku kako joj je kosa raščupana. Primetila sam kako je sunce napolju počelo da viri na horizontu. Nije mi bilo jasno zašto me majka tako rano…

Poslednjih godinu dana najviše vremena sam provela u autobusu. Svakog petka divila sam se zalasku sunca iza brda Fruške gore. Svaki je ispisivao svoju priču i svaki je bio lepši od prethodnog. Odlazila sam kući iako nisam više živela tu. Izabrala sam samostalnost i slobodu pokušavajući da pronađem svoje mesto pod suncem. Vikende sam provodila sa porodicom i prijateljima, a onda sam se vraćala u svoj život. Izgubila sam negde tu nit gde je moj dom sada i to me je činilo nervoznom. Činilo mi se kao da sam otišla da bih spoznala sebe, a nekako sam se na tom putu izgubila. I onda u jednom trenutku, nakon samo jednog…

Srećna. Cičim. Poskakujem lagano u svojim pastelno roze starkama. Pramenovi kose su mi postali valoviti od sreće. Ne prestajem da pričam. Zastajkujem, mirišem i milujem svaki pupoljak koji je procvetao ovog proleća. Trepćem dok mi sunce polagano klizi niz trepavice i probija se do očiju. Takva sam kada me sreća obuzme, ali ona koja je dugo čekana. Čini mi se da sam i zaboravila taj osećaj. I takva sam kada sam zaljubljena. Do neba i dalje. U njega, njegove oči i usne. Njegov osmeh. Njegov glas i njegovo razumevanje. Zaljubljena sam u njegove poljupce. U onaj maleni mladež na bradi. I u svaki nadimak koji mi je dao. Ne prestajem…