Buđenje?

Nije bitno da li smatrate da je Korona samo politička igra ili ste uplašeni za svoj život i još uvek se nalazite u samoizolaciji.
Korona nas je zadesila sve.
Nije bilo pošteđenih.
Udarila nas je sa svih strana i tuče nas još uvek, a nisam sigurna ni da će ti udarci uskoro da prestanu.
U ovo doba neki tuguju za najmilijima, neki se još uvek bore za sopstveni život.
Drugi su jedva čekali kraj vanrednog stanja i izlazak iz spopstvenih kuća.
I onda se život vratio u normalu.

Ponovo smo počeli da odlazimo na posao.
Posećujemo kafiće i restorane, šetamo se i viđamo se sa najbližima. I opet jedva čekamo vikend jer ništa ne možemo da stignemo i jurcamo na sve strane.
Onda nam je palo na pamet da bismo mogli malo da se odmorimo.
Setili smo se i da bi u jadnoj Srbiji mogli nešto da posetimo kad već ne možemo preko granice.
Sad su nam dobri i Zlatibor i Tara i Subotica i Kragujevac.
Odlična nam je Vrnjačka banja i Stara planina.
Pa smo iskopali razna etno sela i zaseoke.
Vratili smo se na reke čim nam je sunce pružilo dovoljno toplote.

I onda je ludilo počelo.
Banke su počele da potražuju svoje rate za kredite iako je država obećavala da se to neće desiti tačno tri meseca i nakon tri meseca neće potraživati zaostale rate nego jednu po jednu.
Ljudi su nastavili da dobijaju otkaze. Da, da lepo ste pročitali – nastavili su da dobijaju otkaze jer su ih dobijali i u toku Korone.
Ljudima su smanjene plate iako su preduzeća dobila državnu pomoć.
I onda su nam se javili medicinski radnici konkretno iz Aleksinca. Ali nemojte da mislite da su to samo medicinski radnici iz Aleksnica već iz cele naše tužne Srbije.
Nisu dobili obećano povećanje plate od deset procenata. I to nije sve, dobijaju otkaze jer trenutno ne postoji potreba za njihovim radom.
Ne postoji potreba za ljudima koji su stajali u prvom redu odbrane onda kada su bili najpotrebniji.
Volela bih da se setite onih trenutaka kada ste bili kod lekara i koliko vremena ste proveli u čekaonici.
To vreme provedeno u čekaonici doktori i sestre su nam objašnjavali kao nedostatak radne snage i nemogućnost postizanja posla.
Volela bih da malo iskoračite iz svojih čaura i upoznate svet koji nas okružuje.
Volela bih da prestanete da čitate novine i slušate vesti jer kontrola našim medijima je apsolutna.
Hajde pogledajte svojim očima i slušajte svojim ušima.
Pitajte komšinicu zašto je dobila otkaz, komšiju kako će platiti kredit.
Shvatite da se to zaista dešava i da to niko ne izmišlja.
Nazovite kumove, braću i sestre i pitajte ih sa kakvim problemima se suočavaju.
Podelite na društvenim mrežama situaciju sa kojom se suočavaju medicinski radnici.
Ovo je zemlja u kojoj će odrastati vaša deca i moramo da se borimo za njihov bolji život.
Zapitajte se zašto se sve zataškava i prećutkuje.
I šta mislite koliko još stvari će da izađe na videlo nakon 21. juna?
Koliko dugo još možete da trpite?
I kada će nam svima dopreti do svesti da samo ako se udružimo može da nam bude bolje.
Kada ćete odlučiti da kažete poslodavcu da nije u redu što radite duže, a da vas ne plati za to?
Kada ćete prestati da okrećete glavu od bačenog smeća na ulici, nepokretne bake ili lopova?
Kada ćete poslati SMS za bolesno dete?
I zaboga kada ćete odlučiti da se borite za zajednicu?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *