Ni na nebu ni na zemlji, a čardak nije

Poslednjih godinu dana najviše vremena sam provela u autobusu.
Svakog petka divila sam se zalasku sunca iza brda Fruške gore.
Svaki je ispisivao svoju priču i svaki je bio lepši od prethodnog.
Odlazila sam kući iako nisam više živela tu.
Izabrala sam samostalnost i slobodu pokušavajući da pronađem svoje mesto pod suncem.
Vikende sam provodila sa porodicom i prijateljima, a onda sam se vraćala u svoj život.
Izgubila sam negde tu nit gde je moj dom sada i to me je činilo nervoznom.
Činilo mi se kao da sam otišla da bih spoznala sebe, a nekako sam se na tom putu izgubila.
I onda u jednom trenutku, nakon samo jednog jednostavnog pitanja sam shvatila.
Dom zaista nije mesto, nije kuća, nije stan nego osećaj.
Kada sam bila mlađa dom za mene je činila ona u svojoj baštici sa malenom motikom kako petlja oko cveća i doziva mene da nam kuvam kafu da pijemo zajedno na terasi.
Onda bi svaka od nas uzela svoju knjigu u ruke i u tišini bi pile kafu izgubljene u svetu pripovedača.
Ili bih joj ja postavljala hiljadu hiljada pitanja, a ona bi uvek strpljivo odgovarala.
Dom je za mene bio miris prženica ili novi recept za pastu koji smo pronašle u novinama.
I taj poseban miris cveća kojeg je uvek bilo u velikoj staklenoj vazi na stolu.
I sada sam pronašla izgubljenu nit i osećaj doma mi se vratio.
Sada miriše na najlepše makarone sa sirom i čašu hladnog piva.
Miriše na mućeni hladni nes sa malkice šećera iako sam prestala da pijem sa šećerom, ali zna da onda ne uživam toliko u njemu.
Miriše na novu knjigu koja me dočeka na stolu.
Miriše na dom.
Nema veze što taj dom nema male kašikice pa kafu kuva supenom, niti što nemamo tepsiju, cediljku ili što testo razvlačimo staklenom flašom.
Nije bitno ni što imamo novogodišnju mušemu na koju smo stavili činiju sa deset ofarbanih jaja za naš prvi zajednički Vaskrs.
Vremenom znam da ćemo imati i cediljku i oklagiju i dovoljan broj čaša i tanjira.
Možda ćemo imati i malenu kućicu, roze bicikl i velikog čupavog kucu.
Ali možemo i bez svega toga, jer osećaj je onaj koji je najvažniji.
I nikada nemojte da pristanete na osećaj koji nije dom koliko god stvari morate da promenite i izmenite i koliko god ljudi mislili da niste spremni na to.
Jer sve je vredno tog osećaja i sve mi se više čini da to i zaista jeste svrha našeg života – da budemo srećni u osećaju doma koji smo pronašli.
Dom zaista nije bilo koji grad na svetu, niti dvorac, niti koliba.
To je mesto ni na nebu, a ni na zemlji to je sreća i ljubav i zagrljaj.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *