• Oluja

    „Milice hajde da igramo žmurke, hoćeš li?“ – znatiželjno sam upitala svoju veliku sestru, polagajući sve nade u to da će pristati. „To je igra za malu decu poput tebe, ja sam velika!“ – osetila sam suze kako mi naviru u očima i otrčala sam pravo u krevet, zaspavši u suzama. Osetim majčine ruke kako me miluju po kosi, ali oči su mi teške ne mogu da ih otvorim. „Jelena, Jelena, milo moje moli te majka probudi se.“ – otvorila sam oči i videla majku kako joj je kosa raščupana. Primetila sam kako je sunce napolju počelo da viri na horizontu. Nije mi bilo jasno zašto me majka tako rano…

  • Buđenje?

    Nije bitno da li smatrate da je Korona samo politička igra ili ste uplašeni za svoj život i još uvek se nalazite u samoizolaciji. Korona nas je zadesila sve. Nije bilo pošteđenih. Udarila nas je sa svih strana i tuče nas još uvek, a nisam sigurna ni da će ti udarci uskoro da prestanu. U ovo doba neki tuguju za najmilijima, neki se još uvek bore za sopstveni život. Drugi su jedva čekali kraj vanrednog stanja i izlazak iz spopstvenih kuća. I onda se život vratio u normalu. Ponovo smo počeli da odlazimo na posao. Posećujemo kafiće i restorane, šetamo se i viđamo se sa najbližima. I opet jedva čekamo…

  • Ni na nebu ni na zemlji, a čardak nije

    Poslednjih godinu dana najviše vremena sam provela u autobusu. Svakog petka divila sam se zalasku sunca iza brda Fruške gore. Svaki je ispisivao svoju priču i svaki je bio lepši od prethodnog. Odlazila sam kući iako nisam više živela tu. Izabrala sam samostalnost i slobodu pokušavajući da pronađem svoje mesto pod suncem. Vikende sam provodila sa porodicom i prijateljima, a onda sam se vraćala u svoj život. Izgubila sam negde tu nit gde je moj dom sada i to me je činilo nervoznom. Činilo mi se kao da sam otišla da bih spoznala sebe, a nekako sam se na tom putu izgubila. I onda u jednom trenutku, nakon samo jednog…

  • Moje proleće

    Srećna. Cičim. Poskakujem lagano u svojim pastelno roze starkama. Pramenovi kose su mi postali valoviti od sreće. Ne prestajem da pričam. Zastajkujem, mirišem i milujem svaki pupoljak koji je procvetao ovog proleća. Trepćem dok mi sunce polagano klizi niz trepavice i probija se do očiju. Takva sam kada me sreća obuzme, ali ona koja je dugo čekana. Čini mi se da sam i zaboravila taj osećaj. I takva sam kada sam zaljubljena. Do neba i dalje. U njega, njegove oči i usne. Njegov osmeh. Njegov glas i njegovo razumevanje. Zaljubljena sam u njegove poljupce. U onaj maleni mladež na bradi. I u svaki nadimak koji mi je dao. Ne prestajem…

  • Kontrola ili rak?

    Znam da postoje dani i nedelje u godini posvećeni borbi protiv raznih bolesti. Čujem na vestima, pročitam u novinama ili eventualno kod nekog prijatelja na društvenim mrežama . Nikada im nisam pamtila datum, osim možda 01. decembra koji je posvećen borbi protiv side. I to pamtim zato što su nam tog dana u srednjoj školi uvek delili kondome, koje su svake godine učenici četvrte godine punili vodom i gađali ostale učenike. Ostali datumi mi nisu bili bitni i nisam se trudila da ih pamtim. Ali, jutros sam slučajno naletela na podatak da je period od 21. do 27. januara posvećen borbi protiv raka grlića materice. Osetila sam suze u očima…

  • Priča o dobrom čoveku

    Ne znam kako da vam objasnim kako je to kada je neko dobar čovek. Nije to čovek koji je činio velika dobra dela za koja su svi čuli. Ne, ne on je jednostavno bio dobar ustvari bio je najbolji, a najteže je kada nas dobar čovek napusti. On je bio dobar komšija, drug, kum, prijatelj. Niko od njega ružnu reč nije mogao da čuje. Bio je najbolji deda na svetu čitava 363 dana, jer toliko mu je život poklonio. Nosao je, čuvao, mazio, pazio i spavao sa unukom kad je trebao. Igrao se satima, a čak je i sačuvao jednu macu kod kuće kako bi ona mogla sa njom da…

  • Da li smo zaboravili da cenimo život?

    Sretnem ga svakog dana na istom mestu. Poklonim mu osmeh i poneku paru ako imam. Navikli smo tako, oboje. Primetila sam da se raduje svaki put kad me vidi. Popričamo nekoliko minuta, znam da mu znači. Kako i ne bi kada po ceo dan sedi ispred marketa moleći za malo novca kako bi imao nešto da pojede i popije. Nema obe noge, u kolicima je. Ne znam zašto niti kako mu se to desilo, a ni kada. Niti me zanima, niti je bitno, užasno je. Rukama upravlja kolicima. Ne znam gde živi niti da li uopšte ima krov nad glavom. Ponekad ima pivo u rukama ili cigaretu. Čujem ovde u…

  • Koliko košta život jednog deteta?

    Pročitala sam jedan tekst koji mi ne izbija iz glave. Uvidela sam koliko ljudi vode velike borbe dok mene muče svakodnevne površne stvari. Zbog toga mi prolazi kroz glavu film koji sam volela da gledam sa mamom o otmici devojčice u Parizu i njenom ocu koji čini sve da je spasi i koji u tome na kraju uspeva. Setila sam se svakog saveta koji mi je mama ikada dala o tome kako treba da se čuvam nepoznatih ljudi i kako nikada noću da ne idem sama. Setila sam se kako mi je brat pričao o našim sestrićima koji su otišli da se provozaju sa drugarima iz ulice a pritom mu…

  • Scena sreće

    Bio je danas topao dan, pravi jesenji. Uz neku tanju jaknicu i starke bio bi savršen. Još bolji bi bio uz omiljeni kolač i šolju tople kafe sa najboljom prijateljicom. Bio bi savršen da nisam morala sa sestrama jutros da se dogovaram koje cveće da izaberu ove godine. Bio bi savršen da sam stavila premalo šećera u tvoju omiljenu tortu, mada ne znam čak ni koja je tvoja omiljena torta. Zamišljam ceo dan kakva bi to žurka bila. Puštali bismo Bajagu, ja bih ti donela balone napunjene helijumom zato što ih obožavam, ali bar bih izabrala tvoju omiljenu boju. Mada ne znam tvoju omiljenu boju. Okupio bi sinove i zetove…