Pukotine

Kasno uveče, raspremam čisto posuđe. Ne bih mogla s mirom da zaspim da ostane u sušilici, večiti frik. I samo odjednom ispada mi staklena činija i razbija se u hiljadu komadića. Ne želim da dramim, ali zaista je bilo hiljadu komadića rasutih na sve strane. Stojim u šoku i ne mrdam. Da se razumemo odmah, nije to bilo koja činija, tu mi je sestra kupila kad sam se doselila u Beograd. On dotrčava sa metlom i papučama zna šta ga čega. Oh, nemojte misliti da mu je teško što mora da počisti, već zna mene. Suze su mi već nekontrolisano krenule dok mi on pomaže da obujem papuče, a da se ne rasečem. Odvodi me do sofe na koju sedam i jecanje se nastavlja. Zna on iz iskustva da neće pomoći ni zagrljaji, ni poljupci nego da mora da prestane samo od sebe. Jecam i ne prestajem, pritom bih volela da naglasim da mrzim suze i plakanje. Nije da je to zbog toga što se pravim jačom nego što jesam, nego jednostavno više volim osmeh i uvek teško zaplačem, osim kada razbijem nešto. Plakanje je prestalo, ali činija nije prežaljena.

Razgovarala sam sa koleginicama sutradan i pitala ih da li i one plaču sat vremena nad razbijenom činijom. Razmenile su poglede i već sam znala da mi postavljaju dijagnozu, a mogu i da zamislim šta bi mi dobar psihić rekao.

Setila sam se onda i da mi je oduvek teško padalo lomljenje stvari. Moja majka i ja smo imale gomilu keramičkih ukrasnih figurica i sećam se svake razbijene i svih prolivenih suza. Prsti večito ulepljeni super lepkom, jer večito sam pokušavala da ih sastavim, a manje lomove sam nekako i uspevala do sledećeg pucanja. Majka mi jednom rekla, uzalud se trudiš, gubiš vreme, ulepiš prste, a ona na kraju opet pukne. Ona koja treba da ostane cela, ona ostaje.

Razmišljam tako već danima o mojoj činiji (sestra obećala kupiće drugu samo da ne plačem), shvatim ne radim ja to samo sa činijama. Sastavljam tako stalno prijateljstva, porodicu, kolege. Lepim, držim čvrsto, pa skidam lepak sa prstiju do sledećeg pucanja. Pijem kafe, šaljem poruke, zovem u šetnje, setim se bitnih datuma. Onda opet pukne kad prestanem da nanosim lepak i kad taman očistim prste. Pa nekad mi nije dovoljno ni drugo, a ni treće ni četvrto pucanje, ja i dalje sastavljam i lepim. Nekada izgubim neke delove, pa čuvam tako šuplje. Pronađem delove prilikom usisavanja pa više ne mogu da ih uglavim ma koliko se trudila. Pukotine se vide sa svih strana, ali ja frik i dalje pokušavam. Pa nekad i bojim lakom, ako nadjem odgovarajuću boju. Ne drži ni lak dugo, skine se jednim brisanjem prašine.

Rekla mi majka prestaću da koristim super lepak kad porastem. Možda sam porasla sada ili samo malo shvatila njene reči jer konačno sam prihvatila da ono što treba da ostane celo nikada nije ni pucalo. I da nijedan super lepak, lak ili bilo koje sredstvo neće sakriti pukotinu nego da je pitanje vremena kada će opet da pukne.
Kao i da je bolje imati jednu celu figuricu nego nekoliko razbijenih. Ma ne moram nijednu da imam, samo da ne moram više da skidam super lepak sa prstiju danima. Jer moje prste moram da sačuvam, a ne tuđe da “krpim”.
Mudra je to žena bila, moja majka, kad naučim još nešto, javljam.
Do tada, nemojte mučiti svoje prste super lepkom, ne vredi, verujte na reč.